“Mi smo postali ono protiv čega se Ivo Lola Ribar borio”




Tema

INTERVJU

“Mi smo postali ono protiv čega se Ivo Lola Ribar borio” Piše: Tamara Nikčević Tweet

INTERVJU

“Mi smo postali ono protiv čega se Ivo Lola Ribar borio” Piše: Tamara Nikčević

Beogradska spisateljica Milena Bogavac objašnjava zašto je Ivo Lola Ribar njen junak u stvarnom životu:

“Lola Ribar je bio pametan, obrazovan, vredan, pravdoljubiv, hrabar, radoznao, dobar sin, divan brat, dobar drug. Bio je entuzijastičan, požrtvovan, duhovit, nežan, lep, progresivan, zaljubljen, naklonjen umetnosti, muzici, slikarstvu, literaturi. Razumeo je politiku, filozofiju i društvenu teoriju. Bio je ambiciozan i uspešan u ostvarivanju svojih ideja. Rođeni lider, ličnost izuzetne inteligencije, harizme i govorničkih sposobnosti. Bio je veran i pošten. Istovremeno, pragmatičan i idealista. A imao je samo dvadeset i sedam godina”; zbog čega je Sloboda Trajković najtragičnija junakinja predstave “Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi”: “Po Slobodi se nikada nisu zvale škole, niti KUD-ovi. Niko joj nikad nije podigao spomenik… Ivo Lola je narodni heroj, a Sloboda Trajković ’njegova veronica’… Kao autori, insistirali smo da se u predstavi kaže da je Sloboda Trajković bila studentkinja hemije, talentovana pijanistkinja, velika poznavateljka filozofije i literature, aktiviskinja SKOJ-a… U romanu koji je o Slobodi Trajković napisala Nada Marinković, poslednje rečenice glase: “Ne treba tebi spomenik, Sloboda! SLOBODA JE TVOJ SPOMENIK”; postoji li uopšte danas ideja za koju bi se vrijedjelo žrtvovati: “Prošlo je vreme velikih ideja. Živimo užas postmoderne u kome su sve ideje relativizovane. Osnovna vrednost je novac i danas bismo u borbu išli samo kao plaćeni vojnici”. Spisateljica, dramaturškinja, pjesnikinja, dobitnica ovogodišnje Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst Milena Minja Bogavac autorka je teksta i rediteljka predstave “Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi”, premijerno odograne 9. maja, na Dan pobjede nad fašizmom, u beogradskom Ateljeu 212. Minja Bogavac kaže da je tema njene predstave – priča o braći Ribar i o Slobodi Trajković – jedna je od najpotresnijih priča o Drugom svjetskom ratu u Jugoslaviji.
“Za razumevanje antifašizma – danas i uvek – simbolički potencijal ove priče nije dovoljno iskorišćen, što je još jedan dokaz da smo zanemarili svoje antifašističko nasleđe, da ga se na neki način stidimo. Verujem da je društvo koje se na ovakav način odnosi prema antifašizmu na najboljem putu da ukliza u fašizam; zato nam se i činilo da je idealan trenutak da priču o Loli i Juruici Ribaru, i o Slobodi Trajković izvučemo iz istorije i stavimo je pod reflektore”, kaže Milena Bogavac. “Nismo tu priču želeli samo da ispričamo, već da preispitamo šta ona znači danas, u vreme kada se o omladini govori kao o apatičnoj, nesposobnoj da preuzme odgovornost, otuđenoj i nezainteresovanoj za društvenu stvarnost. Želeli smo da uporedimo dve generacije mladih – one s početka i kraja XX veka – i da, pored svih očiglednih razlika, okušamo da pronađemo i neke sličnosti. Želeli smo da naša predstava bude samo početak šire društvene debate o antifašizmu; nekakav koautorski doprinos promociji antifašizma među mladima danas”.
Šta je bio Vaš lični motiv da ovu priču umjetnički obradite?
BOGAVAC:
Moram da kažem da me je istorija porodice Ribar na neki način pratila kroz čitavo detinjstvo i mladost. Duboko u sebi sam znala da će jednom doći trenutak da se njome pozabavim na temeljan i umetnički relevantan način. Verovatno nesvesno, prilikom neformalnog razgovora sa Vlatkom Sekulovićem, budućim producentom ove predstave, kazala sam kako bih volela da radim komad o porodici Ribar. Kada mi se, nekoliko meseci kasnije, Sekulović javio sa ponudom da počnemo da radimo na ovoj predstavi, odmah sam pristala. Tim pre što su braća Ribar veoma posebni antifašisti.
U kojem smislu posebni?
BOGAVAC:
Kao herojski likovi, Ivo Lola i Jurica Ribar nekako su topliji, mlađi i nežniji od ostalih heroja svog vremena. Sa njima se lako poistovetiti, posebno ako ste mladi i zaljubljeni u život.
Da, negdje sam pročitala da ste, odgovarajući na pitanje ko je Vaš junak u stvarnom životu, rekli – Ivo Lola Ribar.
BOGAVAC:
Lola Ribar je bio pametan, obrazovan, vredan, pravdoljubiv, hrabar, radoznao, dobar sin, divan brat, dobar drug. Bio je entuzijastičan, požrtvovan, duhovit, nežan, lep, progresivan, zaljubljen, naklonjen umetnosti, muzici, slikarstvu, literaturi. Razumeo je politiku, filozofiju i društvenu teoriju. Bio je ambiciozan i uspešan u ostvarivanju svojih ideja. Rođeni lider, ličnost izuzetne inteligencije, harizme i govorničkih sposobnosti. Bio je veran i pošten. Istovremeno, pragmatičan i idealista. A imao je samo dvadeset i sedam godina. Njegovu mladost nije ništa stiglo da pokvari. Ostao je primer svih ovih vrlina, dajući svoj život za besmrtnost ideja za koje se borio.
U naslovu Vaše predstave se, logično, našlo i ime Slobode Trajković, velike ljubavi Lole Ribara. Koliko je tragici priče koju ste ispričali doprinijela tragična sudbina Slobode Trajković i njene porodice?
BOGAVAC:
Sloboda Trajković najtragičnija je junakinja ove priče, pre svega zato što se za sudbinu njene porodice najmanje zna. Po njoj se nikada nisu zvale škole, niti KUD-ovi. Niko joj nikad nije podigao spomenik. Zapravo, njoj i njenima se ne zna čak ni grob.
Herojska tragedija porodice Ribar kod Slobode je dodatno otežana činjenicom da je bila žena, a da se patrijarhalna istorija muškog sveta u kome živimo stara da izbriše sve zasluge koje u njoj imaju žene. Ivo Lola je narodni heroj, a Sloboda Trajković “njegova verenica”. Ona se, dakle, definiše preko njega, kao da je sama po sebi bila niko i ništa. Kao autori, insistirali smo da se u predstavi kaže da je Sloboda Trajković bila studentkinja hemije, talentovana pijanistkinja, velika poznavateljka filozofije i literature, aktiviskinja SKOJ-a… Ne samo “verenica” narodnog heroja, već istinska heroina, sama po sebi.
Zajedno sa četiri člana svoje porodice – ocem, majkom, bratom i sestrom – Sloboda Trajković ugušena je gasom u nacističkom logoru na Banjici.
BOGAVAC:
Tokom meseci najsvirepijeg mučenja u logoru, Sloboda nije pristala na saradnju sa okupatorima. Nekome bi se učinilo da bi na takav način spasla svoj život i živote svoje porodice, ali ona je bila mnogo mudrija od toga: čak i kada bi se nekim slučajem desilo da ih puste, to u čemu bi ostala više ne bi bio život. Bila bi to izdaja voljenog bića, ali i zajedničke ideje u koju su verovali.
Sloboda Trajković ima i to neverovatno ime – Sloboda! Ubijena je 9. maja 1942, dve godine pre nego što je na taj isti dan proglašena Pobeda nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Datum njene smrti, čudnom igrom slučaja, postao je praznik: Sloboda je došla baš na onaj dan kada su fašisti ubili Slobodu! Teško je poverovati da je ovo zaista činjenica, a ne literatura. Još je teže ostati ravnodušan spram ove priče.
U romanu koji je o Slobodi Trajković napisala Nada Marinković, poslednje rečenice glase: “Ne treba tebi spomenik, Sloboda! SLOBODA JE TVOJ SPOMENIK.”
Ovome nemam baš ništa da dodam.
U prvom dijelu predstave govorite o pogibiji braće Ribar – Ive Lole i Jurice. Ko je i kada ovu vijest saopštio njihovom ocu, dr. Ivanu Ribaru?
BOGAVAC: J
urica i Lola poginuli su u samo nekoliko nedelja. Njihov otac, dr. Ivan Ribar, tada je već bio pozvan da predsedava Drugim zasedanjem AVNOJ-a. Stigao je tim povodom u Jajce, gde ga je Tito sačekao sa lošim vestima. Prvo mu je kazao za Lolinu pogibiju, koja se zbila dva dana ranije. Kad je Ivan Ribar zamolio da se vest javi Jurici, saznao je da to više nije moguće. Jurica je tada već bio sahranjen u selu Trebaljevu kod Kolašina. Lola je znao za pogibiju svog brata i spremajući se da ode u diplomatsku misiju, ocu je napisao potresno pismo u kome mu je kazao da se borba mora nastaviti i zbog obaveze prema žrtvama, među kojima je i Jurica.
Procenivši da bi Ivan Ribar bio previše potresen sadržinom Lolinog pisma i znajući da je, umesto u planiranu diplomatsku misiju, i Lola otišao u smrt, Tito ocu braće Ribar tada nije dao pismo. Ono je dr. Ribaru dostavljeno tek mnogo godina kasnije i danas predstavlja jedan od najpotresnijih dokumenata iz Drugog svetskog rata.
Scena u kojoj Tito Ivanu Ribaru saopštava da je izgubio oba sina, dok istovremeno od njega traži da predsedava skupštinom stvaranja Jugoslavije, tragetska je scena, antičkih razmera. Opisivana je u istorijskoj literaturi, ali – koliko smo o tome uspeli da saznamo, pre naše predstave, niko nije pokušao da je dramatizuje.
Kako ste je Vi razumjeli?
BOGAVAC:
Sva slojevitost osećanja koje je tog trenutka morao proživljavati dr. Ivan Ribar navela me je da o njemu razmišljam kao o “elementalnom liku”. To je neka vrsta inscenacije njegovog subjektivnog osećanja: svaki glumac u ovom prizoru nosi jednu emociju.
I pored moje fascinacije braćom Ribar, ovu sam predstavu u velikoj meri bazirala na njihovom ocu, dr. Ivanu Ribaru, kao čoveku koji je preživeo i ostao da ispriča priču. Doživeo je da vidi pobedu ideje za koju su se borili njegovi sinovi. Ali, da li je više ikada mogao da bude srećan?
U toj eksploziji entuzijazma koja je zahvatila Jugoslaviju posle rata, figura Ivana Ribara nešto je sasvim posebno. Okružen svim najvišim počastima i znacima poštovanja, “otac Jugoslavije” ostao je potpuno sam.
Kako su mladi glumci sa kojima ste sarađivali doživjeli ovu tragičnu priču? Kako su je razumjeli? Jesu li znali nešto o porodici Ribar?
BOGAVAC:
Na jednoj od prvih proba u okviru našeg tima razgovarali smo o tome kako smo i kada prvi put čuli za Lolu. Zanimljivo je kako su se naši odgovori razlikovali u zavisnosti od toga koje smo generacije. Kao najstarija, rođena početkom osamdesetih, imala sam sreće da pročitam roman “Legenda o devojci Slobodi”, zasnovan na životnoj priči Slobode Trajković. Bila sam prilično fascinirana ličnostima iz ovog romana i, tokom života, povremeno sam se bavila njihovim biografijama.
Moji glumci i glumice, rođeni početkom devedesetih, sa Lolinim imenom prvi put su se susreli kao sa nazivom kulturno-umetničkog društva, izviđačkog društva ili ulice. Ime je, dakle, bilo prisutno u njihovim životima, ali ga dugo nisu povezivali ni sa kakvim konkretnim čovekom. I najzad, naše najmlađe saradnice, rođene krajem devedesetih i početkom dvehiljadih, “priznale” su nam da su za Lolu prvi put čule kad smo najavili rad na predstavi. Imale su maglovitu predstavu da je reč o heroju, ali nisu znale čak ni iz kog rata. Posle prve probe, usledio je maratonski proces.

Kakav maratonski proces?
BOGAVAC:
Onaj koji je podrazumevao istraživanje biografija članova porodice Ribar, koji je, pre svega, bio proces političkog opismenjavanja. Da bismo razumeli ko su bili Lola, Jurica i Sloboda, morali smo da savladamo gradivo koje su njih troje znali: šta je levica, šta je desnica, šta su političke ideologije, šta je država, šta je društvo, šta su pojedinci i kakva je njihova odgovornost; šta je fašizam, šta je antifašizam, šta je komunizam, šta je socijalizam, šta je demokratija… Razgovarali smo sa istoričarima, istoričarkama, politikolozima, pravnicima, sociolozima, novinarima, piscima i umetnicima zainteresovanim za antifašizam. I nismo razgovarali samo o porodici Ribar. Uglavnom smo razgovarali o nama i istorojskom trenutku u kome živimo. Neprestano smo, pritom, upoređivali naša dva vremena i naše tako različite životne pozicije. Ono što nas je, međutim, približavalo braći Ribar i Slobodi – jeste mladost. A mladost je uvek ista: luda, strasna, zabavna i zaljubljena u život. Vremenom, počelo je da nas razdire pitanje lične odgovornosti za ono kako ćemo predstaviti te ljude… i tu imam samo reči hvale za naš tim. Funkcionisali smo savršeno, sa odnosom koji prevazilazi profesionalnost. Bili smo tu ne kao umetnici, već pre svega kao – ljudi.
Na jednom od predavanja koja smo tokom procesa organizovali, naš stručni saradnik, istoričar Srđan Milošević, postavio je zanimljivo pitanje: “Ima li smisla značajnu ličnost izgalati javnosti dok je u papučama?”
I, ima li?
BOGAVAC:
Miloševićevo pitanje donelo je i odgovor na naše dileme. Ostavili smo Ribare da se javnosti predstave sami, nismo ih kitili i kinđurili glumačkim ukrasima; nismo hteli jeftine poene ni u glumačkom ni u dramaturškom smislu. Odlučili smo da privatan život naših heroja ostane njihova privatna stvar. Na scenu smo doneli njihovu priču, ispričanu mnogo više njihovim nego našim rečima.
U ovoj predstavi tako niko ne glumi Lolu, ali svi govore njegove tekstove. Ni u jednom trenutku ne igramo fikciju zasnovanu na njihovim životima. Mi samo pričamo priču o njima i priču o nama. Naravno da nas je ta priča često dovodila do suza, ali u predstavi nema plakanja. Iznosimo neke činjenice, ozbiljno i bez patetike. Verujem da je to pravi način da se govori o ovim nesumnjivo velikim i važnim ljudima.
Nekoliko puta ste spomenuli da ste, radeći na predstavi, upoređivali vašu generaciju sa generacijom Ribara i Slobode Trajković, pa moram da Vas pitam… U svijetu u kojem živimo, što je ideja za koju bi se vrijedjelo žrtvovati? Ima li danas uopšte tako velike ideje?
BOGAVAC:
Prošlo je vreme velikih ideja. Živimo užas postmoderne, u kome su sve ideje relativizovane. Osnovna vrednost je novac i danas bismo u borbu išli samo kao plaćeni vojnici. O idealizmu govorimo sa vrstom ironije. Uostalom, često čujete da se citira onaj užasni stih čijeg autora ne bih da spominjem, da ne kontaminiram prostor: “Za ideale ginu budale”. Zato mislim da je veoma važno govoriti da antifašistička borba nije bila borba za neke apstraktne ideale, već borba na život i smrt. Jer fašizam je pretio da uništi sve ono što život čini suštinski vrednim i kvalitetnim. Ujedno, bila je to i okosnica našeg razmišljanja u predstavi. Pitanje: “Zašto si živ?”, ili šta je u tvom životu vrednost veća od života jedno je osnovnih kojima se bavimo.
Dobro, ali ko su “junaci našeg doba”? Ko su, kakvi su to ljudi?
BOGAVAC:
U postmodernom svetu nema apsolutnih junaka. Ono što su bili bogovi, bogo-ljudi, pa zatim heroji, postali su ono što danas zovemo – zvezde. Da biste postali zvezda, nije potrebno da posedujete određene vrline, već samo da iz nekog razloga privlačite pažnju javnosti. Zvezda može biti i izraziti antiheroj. Zvezda je i budala kojoj se smejemo, osećajući se nadmoćno pametnijom od nje.
Kakvo je onda društvu u kojem živimo?
BOGAVAC:
Mi živimo rolerkoster. Brzi usponi i nagli padovi. Vrištanje i adrenalin na najvišem nivou… Mi smo disfunkcionalno društvo sačinjeno od mase genijalnih pojedinaca. Poznajem ljude čijoj se inteligenciji, stručnosti, snalažljivosti, duhovitosti, borbenosti i šarmu najiskrenije divim i nikako ne razumem kako svi mi, takvi, ne uspevamo da napravimo društva koja će funkcionisati. Uporno dozvoljavamo da nas vode pogrešni. Glasamo za njih i mazohistički uživamo u poziciji kritičara. Loše nam je, po ceo dan kukamo, a onda izađemo na izbore i rezultati budu takvi kao da svi jedni druge lažemo, a zapravo nam je odlično.
Uprkos svemu, verujem da u našoj “zvezdanoj prašini” žive ljudi sa ozbiljnim herojskim potencijalom, ljudi spremni da se bore za opšte dobro. Kada govorimo o herojima, važno je da znamo kako niko od tih istinskih heroja nije hteo da bude heroj “kad poraste”. Reč je o ljudima koji su se samo trudili da to i ostanu. Uspeš li da ostaneš dobar, častan čovek, možda si već na putu da postaneš heroj. Teško je biti heroj i živ u isto vreme, ne samo zato što se heroj postaje herojskom smrću, već i zato što se tek na kraju nečijeg života može zaokružiti priča o svemu što je neko bio.
U predstavi Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi nabrajaju se gradovi bivše Jugoslavije u kojima ulice više ne nose imena članova porodice Ribar. Nažalost, mnogo je takvih i gradova i ulica. Kako to tumačite: kao pokušaj prekrajanja istorije, kao vandalizam ili …?
BOGAVAC:
Tokom istraživačkog dela rada na ovoj predstavi, razgovarali smo sa Ivanom Mandićem, rediteljem dokumentarnog filma o ulicama koje su promenile imena. Mandić se ovom temom bavio nekoliko godina i, tokom rada na svom filmu, dobio priliku da snima zasedanja Komisije za imenovanje ulica i trgova grada Beograda.
“Nije da tamo neko ima nešto protiv narodnih heroja, već narodne heroje nije imao ko da brani!”, rekao nam je Ivan.
Za mene je to postala jedna od ključnih teza naše predstave.
U kojem smislu?
BOGAVAC:
Narodni heroji Jugoslavije ostali su bez svog naroda. Oni su, dakle, heroji naroda koga više nema. Ivo Lola Ribar, na primer, bio je simbol omladine Jugoslavije, baš zbog toga što je bio Beograđanin iz Zagreba i Zagrepčanin iz Beograda. Kada je nastala Jugoslavija, ovo više nije bila njegova prednost: u Zagrebu, Lola Ribar nije bio dovoljno Hrvat; u Beogradu, nije bio dovoljno Srbin; u oba grada bio je – komunista, na šta se danas gleda sa prezirom. I to je Lolina istorijska tragedija, kao i tragedija mnogih ljudi njegove generacije. Poginuli su za Jugoslaviju, koja je, pola veka kasnije, i sama poginula. To možda ne bi bilo toliko strašno kada bismo govorili o izvesnoj istorijskoj neminovnosti. Ali, mi ovde govorimo o civilizacijskom padu! Lola Ribar je svoj život dao za ideje koje su bile progresivne, a mi mu danas brišemo ime sa ulica zato što smo otvoreno nazadni i reakcionarni. Tvrdimo da je levica bila “glupost” samo zbog toga što nismo umeli da je ostvarimo u praksi.
Kada je reč o Loli Ribaru, tu nije otkriven nikakav “stravičan” deo njegovog života koji bi bacio sasvim drugo svetlo na ulice s njegovim imenom. Kod njega je sve ostalo besprekorno! Ali, mi nismo besprekorni i ne želimo da nas njegovo ime sa table na to podseća. Mi smo postali ono protiv čega se Lola borio. Jednim
delom sebe toga smo svesni i toga se stidimo.
Bilo bi dobro ako bi nekadašnji jugoslovenski narodi svojim istinskim herojima oduzimali ulice zato što su svjesni sa su ih nedostojni, jer to bi značili da postoji neka nada će se se, stideći se sebe takvih, promijeniti. Moram da Vam kažem da u to ne vjerujem: ne vjerujem da se stide; naprotiv! Uostalom, sjetite se kome su sve proteklih dvadesetak godina oduzete ulice, pa…
BOGAVAC:
U predstavi “Smrt fašizmu” bavimo se ulicama koje su u Beogradu promenile svoje nazive. Ima ih mnogo, ali mi smo usresređeni isključivo na one koje su kolektivne pojmove vezane za antifašizam promenile u imena vezana za monarhe, za krune, za vladare iz kraljevskih porodica. Tako je, recimo, ulica Proleterskih brigada dobila naziv – Krunska. Niko se nije bunio, iako je kruna predmet koji simbolizuje monarhiju (a Srbija je Republika!), a Proleterske brigade su činili – ljudi. Ne tek neki ljudi, već naše dede, bake, majke i očevi. Zanimljivo je kako nam nije palo na pamet da su ovim potezom svi ovi ljudi ostali bez prava na mesto sećanja na hrabrost i žrtve tih ljudi. U slavu čega?! U slavu monarhije?! Šta je nama monarhija i šta smo mi njoj? Rekla bih da o tome uopšte ne razmišljamo! Ta vrsta ignorancije je ono što stvara preduslov za ponovno rađanje fašizma.
Centralno pitanje Vaše predstave je, kažete – što si ti živ. Njega dr. Ivan Ribar postavlja slikaru Aleksi Čelebonoviću. Što dr. Ivan Ribar zapravo pita?
BOGAVAC:
Kada smo počeli rad na predstavi, kontaktirao nas je Vladan Čelebonović, sin čuvenog Alekse Čelebonovića, slikara i najboljeg prijatelja Jurice Ribara, čija su sećanja bila glavni izvor Juričinih i Lolinih biografa. Na izložbi povodom stogodišnjice rođenja Alekse Čelebonovića, Vladan je sa nama podelio sećanje. Bio je još dečak kada je u šetnji sa ocem sreo doktora Ivana Ribara. Zastali su da se pozdrave i Ribar je Čelebonoviću najednom postavio pitanje: “Što si ti živ?” … Filozofsko, egzistencijalističko pitanje! Ono se može shvatiti kao – “kako to da si ti živ”, ali i kao “radi čega si ti živ”. Dramatičnu težinu mu daje činjenica da ga je postavio čovek koji je u ratu izgubio oba sina i ženu. Čelebonović je preživeo. Ne možemo se nikome izvinjavati što smo živi! Preživeli smo, ne zna se zašto. Ne zna se kako, ni s kojim razlogom… A opet, kako ne razumeti čoveka koji je preživeo ali ostao bez svog života! Bez te dvojice sinova, po svemu izuzetnih i primernih. Čim sam čula ovu priču, znala sam da je to srce našeg komada; nekakva najvažnija, centralna scena, crvena nit koja se provlači kroz sve teme i motive u predstavi. Napisali smo je lako, ali nam je bilo teško da je postavimo. Ona izgleda krajnje jednostavno, ali nas je, kao ekipu, izluđivala nemogućnost da na to pitanje odgovorimo. Čini se da su Lola i Jurica to znali. Znala je i Sloboda. Možda mi ne znamo, baš zato što smo još živi? Možda smrt donosi odgovor. Možda ne donosi ništa. Egizstencijalno pitanje! Ono pitanje svih pitanja.
Ipak, ako bi Vas, Minja, neko danas pitao – što si ti živa, što biste mu odgovorili?
BOGAVAC:
Živim da saznam. Ili – umirem da saznam… Zavisi od trenutnog raspoloženja.

Avangarda

Komentari na tekst (0) Ime E-mail Komentar Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.

  • Najnovije
  • Najčitanije
  • Najkomentari

Srbin iz Kijeva: "Ostavite Vidu na miru!" Ko je Jovan iz kafane "Beograd"?

SP

Srbin iz Kijeva: "Ostavite Vidu na miru!" Ko je Jovan iz kafane "Beograd"?

Novi "Boratov" projekat! Saša Baron Koen opet "jaše"

VIDEO

Novi "Boratov" projekat! Saša Baron Koen opet "jaše"

“Mi smo postali ono protiv čega se Ivo Lola Ribar borio”

INTERVJU

“Mi smo postali ono protiv čega se Ivo Lola Ribar borio”

Savjeti za srećan život

FILOZOFIJA

Savjeti za srećan život

Boba Đuderija: Evo, ovo vam je Bosna

Počitelj

Boba Đuderija: Evo, ovo vam je Bosna

Slika

Savjeti starih ljudi zbog kojih ćete se zamisliti

Slika

20 zapanjujućih savjeta jednog od najboljih psihologa svijeta

Slika

OPREZ

Dečji neurolog oštro upozorio: 5 godina gledam kako sami stvarate autizam kod djece!

Slika

Pravopis

Mnogi završe čak i fakultete, a i dalje ostaju nepismeni zbog ovih 15 velikih grešaka

Slika

Poezija

Jednom kada se setiš, možda bude suviše kasno

Čak 97 odsto ljudi će pasti na ovom testu: Da li vi spadate u 3% genijalnih ljudi?

Mozgalica

Čak 97 odsto ljudi će pasti na ovom testu: Da li vi spadate u 3% genijalnih ljudi?

Luksuzna kuća za 1.000 evra: Stiže pravo na vašu adresu, montira se za vikend!

Luksuzna kuća za 1.000 evra: Stiže pravo na vašu adresu, montira se za vikend!

OSRAMOTILI SE TOTALNO: Evo šta znaju poslanici iz RS o kulturi i pozorištu

OSRAMOTILI SE TOTALNO: Evo šta znaju poslanici iz RS o kulturi i pozorištu

Milan Mladenović zbog Ferhadije odbio nastup: Neću da sviram u gradu u kojem je srušena džamija

Milan Mladenović zbog Ferhadije odbio nastup: Neću da sviram u gradu u kojem je srušena džamija

DIRLJIV STAUS O LJUBAVI:  Šta će ti velika plata ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan?

DIRLJIV STAUS O LJUBAVI: Šta će ti velika plata ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan?

Izdvajamo Izložba 'Percepcije': Svijet iz ženske perspektive

Percepcije

Izložba 'Percepcije': Svijet iz ženske perspektive

Zigi Marli za BUKU: Svi ljudi treba da vole jedni druge. Jedino u zemljama gdje ima mira ima i prosperiteta

INTREVJU

Zigi Marli za BUKU: Svi ljudi treba da vole jedni druge. Jedino u zemljama gdje ima mira ima i prosperiteta

Bojan Hadžihalilović za BUKU: I u šugavim vremenima dobar dizajner može ukazati na problem i pomoći nekome

BUKA INTERVJU

Bojan Hadžihalilović za BUKU: I u šugavim vremenima dobar dizajner može ukazati na problem i pomoći nekome

Saša Đorđević, grafički dizajner: U stanju smo da verujemo ponuđenim slikama, a ne svojim očima

BUKA INTERVJU

Saša Đorđević, grafički dizajner: U stanju smo da verujemo ponuđenim slikama, a ne svojim očima

Play Media Day 03: Svi smo rođeni kreativni. Igrajte se, ostanite djeca, jer najdjetinjastija stvar je ponašati se odraslo

Blog

Play Media Day 03: Svi smo rođeni kreativni. Igrajte se, ostanite djeca, jer najdjetinjastija stvar je ponašati se odraslo