NBA priča: Robert Ori, “bodež” u srce rivala…




NBA priča: Robert Ori, "bodež" u srce rivala…

Nikada nije dobio nijedno individualno priznanje, ali je pitanje koliko bi šampionskog prstenja na svojim rukama imali Olajdžuvon, O'Nil, Brajant i Dankan, da nije bilo njegovih odlučujućih koševa. . .

  • Sport
  • Košarka

"Clutch player". Igrač koga tražite pogledom kada se utakmica lomi. Igrač koga tražite kad na semaforu stoji 0:00:02, a vi gubite sa košem razlike. Igrač koga tražite, jer znate da samo on može da napravi potez kojim će tim odvesti u produžetak ili doneti pobedu.
Među svim tim "clutch" igračima postoje oni koji su svojim šutevima, pored pobeda, donosili i titule. Sećamo se svi Džordanovih pobedničkih šuteva, onog preko Brajona Rasela, mada je to više bilo iznad njega, nego preko njega. Pa onih protiv Klivlenda ili Finiksa. Da, bilo ih je dosta. Pored Džordana, postoji igrač koji nije istorijski obeležio ligu i koga se možda generacije neće toliko sećati. Neki će namerno želeti da potisnu sećanja na njegove šuteve, ali je neosporno da kada pomenemo Roberta Orija, govorimo o možda najvećem "clutch" igraču svih vremena.
Džordan i Pipen su u tandemu uzeli šest titula, istina je da su mogli i više da nije bilo Džordanovog povlačenja, šta god bio razlog za to povlačenje. Karim Abdul Džabar je uzeo takođe šest titula, od kojih jednu sa Milvokijem i ostalih pet sa Lejkersima u eri "Šoutajma". Ako izuzmemo čoveka koji nema dovoljno prstiju na rukama da na njih stavi svo prstenje, a pričam o Bilu Raselu i velikom strelcu Semu Džonsu, koji su u vreme vladavine Seltiksa 60-tih godina pokupili, prvi 11, a drugi 10 titula – uz ostale članove ove šampionske generacije – Robert Ori je odmah iza njih na listi sa čak sedam osvojenih titula.
Tih sedam titula osvojio je sa tri različita tima, koji bi možda ostali praznih šaka i prstiju da nije bilo Orija i da upravo on nije svojim ključnih šutevima, a najviše trojkama, presuđivao protivnicima. Malo je falilo da sve ove titule u svakoj od tri ere provedene u različitim ekipama budu "vezane" (1994-1995, 2000-2002, 2005, 2007). Verovatno Ori i dan-danas mrzi Novickog, koji je 2006. godine sa 4:3 izbacio San Antonio iz polufinala Zapadne konferencije. Tako sa Sparsima nije uspeo da osvoji uzastopne titule, kao sa Rokitsima i Lejkersima.
Zamka u koju može upasti svaki čitalac ovih redova je odlazak na Google i gledanje prosečne statistike Roberta Orija po sezonama. Videćete da je period u Hjustonu bio najberićetniji, ali to kod ovog igrača nije poente priče. Poenta je da je "Big Shot Rob" najveći "clutch" igrač koga nam je NBA liga dala. I kroz tu prizmu i taj ugao gledanja treba da posmatramo i analiziramo njega. Sve ostalo bi bacilo u drugi plan ono što je najbolje radio. Donosio pobede i titule. Jedini igrač pored njega, u istoriji lige, koji je osvajao titule sa tri različite ekipe bio je Džon Seli, ali je u osvajanju poslednje dve učestvovao nešto više od nas koji čitamo ove redove.
Ori je rođen u Merilendu, ali je zbog vojne karijere svog oca, po kome nosi ime, imao poteškoće oko ostajanja u jednom mestu. Tako to obično biva u porodicama gde su vojna lica. Neposredno po razvodu roditelja, Ori je ostao sa majkom i detinjstvo je proveo u Andaluziji. Ne, nije u pitanju južna oblast u Španiji, već gradić u Alabami na jugu Amerike. Tu je završio i srednju školu, na kojoj je zaradio i nagradu za igrača godine.
Za koledž Alabama igrao je pune četiri godine i bio saigrač sa budućom NBA zvezdom problematičnog ponašanja, Latrelom Sprivelom. Najveći timski uspeh bio je taj što su dva puta uspeli da se dokopaju "Sweet 16" faze Martovskog ludila. Iako ste ga sigurno zapamtili po brojnim trojkama onda kada su bile najpotrebnije, na koledžu je postavio rekord u broju blokada! Takođe, redovno je bio biran u najbolje defanzivne timove na koledžu.
U jednoj od najboljih draft klasa zauzeo je 11. poziciju, sa koje ga je izabrao Hjuston. Na tom draftu u ligu su ušli sledeći igrači: Šakil O’Nil sa prve pozicije, Alonzo Moning sa druge, američki sin Kristijan Lejtner sa treće, pa Džim Džekson, LaFonso Elis, Tom Guljota, Latrel Sprivel (sa nižeg mesta nego Ori), Predrag Danilović, Pi Džej Braun, Hjubert Dejvis, Trejsi Marej, Dag Kristi i ostali.
Rakete su već imale dosta dobro balansiran tim, gde su na bekovima bili vižljasti Keni Smit i potpuno ludi Vernon Maksvel. Na unutrašnjim pozicijama gospodarili su Hakim Olajdžuvon i Otis Torp. Ori je upao savršeno u taj tim, jer je nisko krilo bilo više nego potrebno. I to krilo koje će odmah doneti kvalitet. I Ori je ispunio očekivanja. Već u prvoj sezoni je prilično uticao na uspeh Raketa, koje su regularni deo završile sa samo 22 poraza.
U polufinalu su ih izbacili Soniksi u više nego napetoj seriji. Kemp i Pejton su u ekipi Sijetla već imali svoj šou, ali je stvarni kradljivac momenta bio Riki Pirs, koji je u sedmoj utakmici pogodio šut za produžetak. U dodatnih pet minuta su Soniksi odneli pobedu na domaćem terenu sa tri razlike. Titulu je na kraju osvojio Čikago, kog je nakon toga napustio Majkl Džordan na određeni period. Put je bio čist. Prilika za popravni je bila tu. I prilika nije bila ispuštena.

Rudi Tomjanovič je sledeće sezone sa drafta pokupio Sema Kasela i napravio pravu krađu, uzevši ga sa 24. pozicije. I ova klasa je bila prilično jaka, sa Krisom Veberom, Penijem Hardavejem, posle kojih su birani Džamal Mešburn, Ajzea Rajder, Vin Bejker, Alan Hjuston, Lindzi Hanter i ostali. Možda jedina veća krađa je bila biranje Nika Van Eksela od strane Lejkersa u drugoj rundi drafta. Tada u Hjuston stiže i Mario Eli iz Portlanda i šou može da počne.
Tomjanovič je kompletirao izuzetno potentan tim sa dugom klupom. Mušterije iz prethodne sezone i dužnici, Sijetl Supersoniksi nisu ni stigli do novog duela sa Rokitsima. Kemp, suočen sa svojim unutrašnjim borbama i traženjem novog, boljeg ugovora bio je totalno van forme. Posebno psihički. To je rezultiralo ranim ispadanjem Soniksa, koje su već u prvoj rundi izbacili Džezeri. Hjuston nije stigao lako do finala konferencije. Štaviše, lakše je stigao do finala NBA lige, nego konferencije.
U polufinalu su naleteli na prošlogodišnje finaliste lige, Finiks Sanse. Kevin Džonson je bio taj koji im je pravio najveći problem uz Čarlsa Barklija. Ovo polufinale je obeležila četvrta utakmica i zakucavanje Kevina Džonsona preko Hakima Oladžuvona. O ovom zakucavanju je već pisano u tekstu o Kevinu Džonsonu, ali Sansima ni to legendardno zakucavanje, a ni sjajne role Barklija i Džonsona iz utakmice u utakmicu, nisu doneli konačni trijumf.
Ali da se vratimo na Orija. On je posebno ovu seriju, u kojoj je bilo potrebno dati sve najbolje od sebe da bi prošli Sanse, odigrao na najvišem nivou, uzimajući u obzir da je bio tek "sofmor" u NBA ligi. Ako uzmemo u obzir ceo plej-of te šampionske godine, Ori je bio treći strelac, odmah iza nestvarnog Hakima, koji je vrhunsku igru iz regularnog dela sezone podigao na još viši nivo. Drugi strelac bio je "ludi" Maksvel. I opet se vraćamo na tu ulogu Orija, onda kada ekipi najviše treba. U tom polufinalu Ori je bio najsigurniji penaldžija u celoj ekipi, a ukupno gledano bio je najprecizniji Hjustonov šuter, uzimajući u obzir igrače koji su na terenu provodili najmanje 10 minuta po utakmici. Pored toga, bio je drugi bloker ekipe, odmah iza Hakima i prvi kradljivac lopti. E sad, probajte da iz tog univerzalnog ugla i toga što je pogađao uvek odlučujuće šuteve, posmatrate Roberta Orija sve do kraja teksta.
Na putu do finala NBA lige su prilično lako savladali Džezere, čiji je nukleus činio dobro poznati trio Meloun, Stokton i Hornasek. Hakim je ponovo gospodario terenom, dok Ori nije odigrao svaku utakmicu ove serije zbog lakše povrede. I onda na red dolazi finale protiv "gladnih" Niksa. "Gladnih" novih pobeda i titule. Juing koji je predvodio ovu ekipu, spremao se za legendarni duel sa Hakimom.
Ovo je bila, meni lično, godina kada sam gledao najbolju košarku. Iako nije bilo Džordana u ligi, u istom momentu ste imali toliko veličanstvenih igrača i timova da je to bilo nestvarno u neku ruku. Polazeći od pravih, teških centara koji su igru leđima odneli na neki vanzemaljski nivo, pa do prodora bekova kroz reket napunjen bar trojicom igrača, do sijaset šuteva sa poludistance i gomilom finti koja je krasila špice emisija posvećenih NBA ligi, ovo je bila "zlatna era" lige, ali i godina u kojoj Hjuston osvaja prvu od dve uzastopne titule – pravo blago za gledanje.
Ekipa Niksa, koja je pored Juinga imala pokojnog Mejsona, Džona Starksa, Dereka Harpera, Čarlsa Smita, Grega Entonija i dežurnog razbijača Čarlsa Ouklija, morala je da vam bude gotivna. Na suprotnoj strani ste imali jednu, više atletsku ekipu Hjustona, na čelu sa Hakimom i njegovim skakačkim blizancem Otisom Torpom, sa pridodatim Maksvelom, Orijem, Smitom, Kaselom, Elijem, koji je u onoj sledećoj sezoni eksplodirao, kada mu je stigao saigrač iz Portlanda, Klajd Drekser, koji je formirao novi "Phi Slama Jama" sa Hakimom.
Nije bilo teško voleti Džordana, ali njega su svi voleli. A nikada nisam bio jedan od tih koji je birao one koji svi biraju. Pre bih birao Sonikse i Kempa, kao što sam birao da navijam za njih u finalu protiv Bulsa. Tako sam i ovde birao Nikse, najviše zbog Entonija Mejsona. Ali da ne odemo daleko, Ori je u ovoj seriji, kao i onoj protiv Finiksa, bio drugi najbolji igrač tima. I opet kada je najviše trebalo, jer je i ova serija završena tek nakon sedam utakmica. Svaki od ovih mečeva bi iz sadašnje perspektive NBA lige bio ružan za gledanje. Prljav. Ekstremno takmičarski. Fajterski. Nijedan nije završena sa više od osam poena razlike za neku od ekipa. I nijedan tim nijednom nije postigao više od 100 poena. Čak su jedva prelazili 90 poena, kao marginu zanimljivosti meča.
Niksi su poveli sa 3:2 i na redu je bila šesta utakmica. Pet Rajli je u glavi već bio blizu titule, tražio je još jedan jak iskorak i titula bi osvanula u Niksima. Ali tako nisu mislili Hakim i Rob. Dvadeset godina čekanja se produžilo, a na kraju je nisu ni dočekali do danas. Starks je na minut i po pre kraja ukrao loptu Maksvelu, poentirajući samo par sekundi pre toga, čime je vratio Njujork na pet poena razlike. Odmah zatim je postigao trojku za "minus dva" razlike i neizvesnost je rasla. Niksi su mogli da osvoje titulu u gostima. Hakim je posle pasa Orija ostao sam i dobio je faul, te je bacanjima vratio na "plus četiri". Ali, Mejson je odmah prepolovio tu prednost.
Hjuston je imao napad na tridesetak sekundi do kraja iz koga nije poentirao i Niksi su imali priliku za pobedu. Džon Starks je posle bledih partija odigrao ovu utakmicu na vrhunskom nivou. U poslednjoj četvrtini je ubacio većinu poena svog tima i bio na 27 poena u totalu. Naravno da je njemu pripao poslednji šut, kao nekome ko ima "vrelu" ruku. Starks je dobio svoju šansu za pobednički šut koji je Hakim blokirao i tako zakazao sedmi, odlučujući meč! Ono što je zanimljivo za ovu utakmicu je to što su igrači oba tima na poluvremenu, umesto dogovora za nastavak utakmice, posvetili dobar deo vremena O Džej Simpsona kako u belom Bronku juri ulicama Los Anđelesa. Rudi Tomjanovič je bio šokiran kada je ušao u svlačionicu i video igrače poređane pored televizora dok gledaju jurnjavu bivšeg NFL igrača.
U sedmoj utakmici Džon Starks nije bio ni senka igrača iz utakmice broj šest, totalno indisponiran znatno je pomogao da Niksi izgube finale. Od 11 šutnutih trojki promašio je svih 11. Na drugoj strani uz Hakima, Ori je obavio fanstastičan posao u odbrani gde je potpuno isekao Čarlsa Smita iz utakmice, uz konstantnu pomoć na Starksu. Titula broj 1 za Orija je bila čekirana.

A odmah zatim i druga…
U sledećoj sezoni, koja je bila obeležena silnim povredama, aktuelni šampioni su krenuli jako, pobedivši u prvih devet mečeva. Usled povreda krenuli su da usporavaju i menadžmentu, ali i Tomjanoviču, postalo je jasno da je potrebna promena koja će iz temelja da prodrma ekipu. I tako su došli na ideju da pokušaju dogovor sa Portlandom. U "trejdu" su ponudili Otisa Torpa za Klajda Drekslera i Portland je prihvatio ovakvu ponudu, mada to i ne čudi, jer su Blejzersi bili poznati po tome da vuku loše poteze.
Dreksleru je već dosadio Portland, a Hakimu je bio potreban neko koga poznaje. Tako je došlo do obnavljanja tandema sa Univerziteta Hjuston. Da nije bilo ovog "trejda" na sredini sezone, veliko je pitanje da li bi Roketsi uništeni povredama uopšte stigli do plej-ofa. Samo su Kasel, Eli i Keni Smit odigrali sve utakmice. Hakim je propustio 10, Ori skoro 20 utakmica, Maksvel takođe. Na kraju su osvojili titulu kao najniže plasirani tim ikada, jer su u plej-of ušli kao tek šesti tim na Zapadu. Zvuči kao bajka koju danas mnogo timova sanja, ali koja se ne dešava često.
U prvoj rundi, u kojoj su teško savladali Jutu, Ori je bio van svoje prepoznatljive forme. Jeste bio četvrti strelac tima, ali je produktivnost bila na niskom nivou. Očajan je bio u šutu za tri poena, totalno indisponiran. Da nije bilo sjajnih procenata Drekslera i Kenija Smita veliko je pitanje kako bi se ova serija završila. Naravno i 35 poena u proseku Hakima Olajdžuvona. A onda je usledio novi spektakl i novo polufinale sa Finiksom. Sansi su bili "setovani" da se osvete i da konačno uzmu skalp Rokitsima. Za razliku od utakmica protiv Niksa, ovo su bile ultra efikasne i dopadljive utakmice za gledanje. Ponovo je Kevin Džonson imao svoj šou, ali je ovog puta Čarls Barkli zakazao. Šut ga nije služio, a velike zasluge za to idu na račun Roberta Orija. On je u ovoj seriji bio najbolji odbrambeni igrač Rokitsa i najprecizniji šuter u celoj ekipi, pored Drekslera, Smita, Kasela i Elija.
I pored vođstva Finiksa od 3:1, kada se činilo da će Rokitsi pasti ovde, kada već nisu protiv Jute, oni su našli način da prežive. Isto kao što su radili sezonu pre toga. U sedmoj utakmici ih nije spasao Ori, već Mario Eli. Ni 46 poena Kevina Džonsona, ni 23 skoka Čarlsa Barklija nisu uspeli da obore Rokitse na pod. BIli su kao bubašvabe. Šta god da ste im radili, oni bi ostajali živi, ponovo bi ustajali i nastavili tamo gde su stali. I tako sve do konačne pobede. Pored odbrane Orija na Barkliju u čitavoj seriji, ali i ovoj utakmici, jako je bitno istaći još jednu stvar. Kada god bi ušao Majerli, poznat kao vrhunski trojkaš, Ori bi preuzeo njega. I Majerli je sedmu utakmicu završio sa očajnim procentima šuta i tako znatno pomogao da Finiks ne reši ovo u svoju korist.
U finalu konferencije može se reći da su imali lakši posao kada su na red stigli Sparsi. U San Antoniju nije sve funkcionisalo kako treba. Rodman nije mogao da podnese Admirala, Admiral njega i tako u krug. I to su Rokitsi znali da mudro iskoriste. Hakim je dominirao nad Admiralom, što je gotovo uvek i radio kada su se njih dvojica našli jedan naspram drugog. Iako je Robinson završio sezonu kao MVP, pokazalo se da je pravi MVP i dalje Hakim. U ovoj seriji je Dresklerova fokusiranost bila upitna, ali na sreću Rokitsa tu je bio Robert Ori. Ponovo je uz Hakima bio defanzivna noćna mora i to je bio jedan od najjačih aduta Orija, bar u mlađim danima. Nema sumnje da su Dreksler i Hakim bili najvažniji ljudi za osvajanje titule, ali je Ori već u ovoj seriji pokazao koliko će dobar "clutch" igrač postati.
U prvoj utakmici, sa svega tri sezone u svojim nogama, Ori je na pola koša prednosti za Sparse dobio loptu na trojci od Hakima, fintirao igrača i hladnokrvno pogodio šut za dva poena, čime je doneo pobedu Rokitsima za "brejk" u seriji. Time je doneo i veliku psihološku prednost koja je kasnije rezultirala ukupnim trijumfom Hjustona od 4:2.
U finalu, gde ih je čekao Orlando sa svojim mladim asovima i budućim velikim zvezdama lige, Šekom i Penijem, Ori je ponovo podigao letvicu za jedan nivo iznad. Mada je to realno bilo više nivoa iznad. U finalu je radila popularna "metla" i Hjuston je posle šok serije završio finale bez poraza. Ori je bio ovog puta prvi bloker ekipe, prvi kradljivac lopti, treći strelac i drugi skakač, sa samo skokom manje od Hakima. Potpuno je uštopovao Horasa Grenta i zaključao reket za prodore Penija Hardaveja. Seriju je završio sa čak 18 poena po utakmici, iako je tokom čitave sezone bio na nekih 11 poena u proseku. Keni Smit i on su zatrpavali koš Medžika u prvom meču, koji je bio jedini neizvestan. OK, bila je donekle i treća, ali je i u njoj Ori dominirao u oba pravca.
I tu je prvi put Ori na neko vreme stao sa osvajanjem titula. Da bi poslednji juriš Hakima i Drekslera na titulu bio uspešan, menadžment je zamislio da im treba mnogo više od Orija i Kasela, pa su rešili da ih u paketu od četiri igrača pošalju u Finiks za Čarlsa Barklija. Ori je pre toga kritikovan da ne uzima dovoljno šuteva, da krije loptu i videlo se da se sprema atmosfera za "trejd".
U Finiksu se zadržao svega pola godine. U tom periodu uspeo je da uđe u raspravu i svađu sa Denijem Ejndžom, koji je preuzeo vođenje tima. Svađa je na kraju rezultirala bacanjem peškira na trenera. Kao što je u borbi bacanje peškira oznaka za predaju i kraj borbe, to je simbolično i ovde označilo kraj Orijevog boravka u Sansima.
Posle suspenzije koja ga je sačekala, stigao je novi "trejd" i on se obreo u Lejkersima, gde su počeli dani njegove najveće slave. Sedrik Sebalos koji je postao prvi strelac Lejkersa bio je spreman da pređe u Finiks, a Ori je morao da zameni svoju 25-icu brojem pet, jer je broj 25 u Lejkersima povučen iz upotrebe u čast Gala Gudriča.
U Lejkerse je te sezone, kao slobodan agent, stigao Šakil O'Nil. Divac je trejdovan za "pika" sa kog su pokupili Kobija Brajanta, pravo iz srednje škole. Kasnije će se to ispostaviti kao genijalan potez, jer je Brajant svojom karijerom i igrama sebe postavio odmah iza Majkla Džordana na lestvici najvećih zvezda u istoriji lige. Kao "ruki" je u tim stigao i Derek Fišer i Lejkersi istorijski gledano mogu da posmatraju ovaj draft kao jedan od njihovih najuspešnijih.
Ori je upao na pola sezone u više nego gotivnu ekipu. Bar meni gotivnu. Tu su bila dva "najkul" igrača koje pamtim iz Lejkersa, a to su Edi Džons i Nik Van Eksel. Prve tri sezone nisu uspeli da dovoljno ukomponuju tim da bi dohvatili finale, jer su dva puta zaredom bili eliminisani od strane Jute, a treće sezone od Sparsa, kada su doživeli "metlu", kao i od Jute godinu pre. Delimično su povrede bile zaslužne za neuspeh Lejkersa, pogotovo povreda O'Nila koju je vukao kroz sve te tri sezone.
Ipak, kockice su se polako slagale. Stigao je Rik Foks, a za njim i Glen Rajs, "sharpshooter" sa Istoka. One generacije "zlatnog doba" su polako ulazile u zenit karijere i otvarao se veliki prostor za vladavinu Lejkersa. Početak vladavine je značio i dovođenje novog trenera koji bi postavio zdrave temelje i ujedinio nepomirljive karaktere Šeka i Kobija. Za to je trebao neko baš dobar. Jako dobar. Najbolji. Zen master. A Zen master je samo jedan, ime mu je Fil Džekson. Najtrofejniji NBA trener ikada stigao je u Grad anđela. I trener koji zna kako se osvajaju titule, bez obzira na protivnika sa druge strane. Od te sezone krenuo je rivalitet između Lejkersa i Kingsa. Kingsi su rasli kao novi tim, sa novom atmosferom i igračem koga su se Lejkersi odrekli zbog tinejdžera. To je bio Vlade Divac. Duhovni vođa Kingsa spremao je osvetu ekipi koja ga je krajem 80-ih dovela iz Evrope.
Kako je taj prvi, šampionski plej-of odmicao, tako je i forma Orija išla ulaznom putanjom. Kao i uvek. I tako tri sezone u nizu i tri osvojene titule, što je značilo popunjene prste na jednoj ruci. Prva osvojena protiv Indijane, druga protiv Filadelfije u magičnoj sezoni Alena Ajversona i treća protiv Netsa. Kako su finala prolazila, tako su Lejkersi sve lakše osvajali titule. Ori se poslednje sezone nije okitio novom titulom, jer su im na putu stajali Sparsi na čelu sa Timom Dankanom. I baš taj tim bio je sledeća stanica u karijeri Roberta Orija.
"The Key man" je stigao među Sparse, spreman da isporuči još odlučujućih šuteva. U prvoj sezoni su im Lejkersi vratili za poraz od godinu pre, ali su "Loši momci" iz Detroita bili jači u finalu. Iako je Ori u prvoj rundi protiv Memfisa bio sjajan i treći strelac ekipe, a ubedljivo najprecizniji sa preko 73 odsto uspešnosti iz igre. Bio je i drugi skakač iza Tima Dankana. A tokom sezone bio je tek deveti strelac tima. Međutim, protiv Lejkersa je bila sušta suprotnost. Ori je bio neprepoznatljiv. Neprecizan, neproduktivan, slab na skoku i posebno u odbrani. Dobrim delom je i zbog ovoga Lejkersima bio olakšan put do finala. "Big Shot Bob" nije bio onaj koga smo znali. Nije imao svoj plej-of mod. Ali, već sledeće sezone, Sparsi su dodali gas.
Do finala lige imali su samo četiri poraza. Ori je sa desetog strelca u regularnom delu skočio na četvrtog strelca u prvoj rundi. Tokom svih utakmica na zapadnoj strani ostao je četvrti strelac, treći skakač, drugi bloker i drugi kradljivac lopti u timu. Preciznost ne bi trebalo opet pominjati, jer je plej-of bio drugi univerzum za Orija. Kao da ga je mrzelo da igra regularni deo i da je čekao plej-of da bi pokazao šta stvarno zna.
Onda je došlo na red i finale protiv Pistonsa, koji su svoju reputaciju izgradili na timskoj igri, gvozdenoj odbrani i beskompromisnoj borbi. E, tu su bili potrebni potpuno spremni igrači i tim, pre svega. Ori, Boven i Đinobili su adekvatno mogli da odgovore na odbranu Detroita. Ori je u svakoj statističkoj kategoriji bio u prva četiri igrača tima. U svakoj! Najviše je u sećanju ostala trojka za "brejk" i vođstvo od 3:2, nakon što je Detroit ubedljivo dobio treći i četvrti meč i vratio seriju u ravnotežu.
Ori je u tom meču šutirao trojke 5/6, a košem sa krilne pozicije šest sekundi pre kraja doneo je "mamuzama" ključnu pobedu, posle koje su mogli sebi da dozvole jedan poraz na svom terenu. Usledila je "majstorica" i trijumf San Antonija u još jednoj tvrdoj i neizvesnoj borbi.
I ovde je Ori prekinuo lanac vezanih titula. U jako uzbudljivom polufinalu Zapada protiv Dalasa 2006, Sparsi su poraženi u sedam utakmica. Šta je tu zanimljivo. Ori je ponovio identično lošu partiju kao dve sezone ranije protiv Lejkersa. Bio je najgori šuter ekipe u toj rundi i to je značajno doprinelo konačnom porazu Sparsa, pored vanserijskog Novickog, neverovatnog Terija i jednokratnog čuda, Džoša Hauarda. AlI ključ je bio u eliminisanju Orijevog uticaja na ishod serije.
Njegova karijera već se bližila kraju, kilogrami su počeli da se dodaju (pogledajte Orija kako izgleda sada) i činilo se da će ostati na tih šest titula. Ipak, sa 36 godina usledio je poslednji juriš. Ovaj plej-of je izgledao gotovo identično kao onaj kada je Ori osvojio prvu titulu sa Sparsima. Sve do finala su ponovo imali samo četiri poraza. Čak su i protivnici bili gotovo isti, samo su Sonikse zamenili Džezeri. Ori, iako već u poznim godinama, ponovo je dominirao. U svim statističkim kategorijama je bio među prvih pet igrača tima. I u velikom finalu protiv Klivlenda, osvojena je još jedna titula, njegova sedma po redu.
Kraj poslednje sezone 2007/08 dočekao je već prilično dežmekast i umoran. Ostao je na sedam titula sa tri različita tima, od kojih je svakoj od njih dao veliki doprinos i bio itekako važan šraf tih šampionskih ekipa.
A što se tiče njegovih čuvenih šuteva, da se podsetimo nekih… Šut koji je već pomenut, a koji je postigao protiv tima u kome će završiti karijeru, bio je prvi koji je dao naznaku da ćemo takve poteze viđati sve češće u plej-of utakmicama. Posle povratnog pasa Olajdžuvona, Ori je hladnokrvno fintirao i pogodio za dva poena, što je donelo Hjustonu prednost od poena razlike šest sekundi pre kraja i pobedu za "brejk". Seriju su na kraju dobili Rokitsi i uzeli titulu.
Sledeći "clutch" se desio iste godine, samo u finalu protiv Orlanda. U pobedama Rokitsa od pola koša u one dve "tesne" utakmice finala, Ori je dao svoj poznati doprinos u utakmici broj tri, koja je donela potpuni krah morala i psihe mladih igrača Medžika. Linija dodavanja Olajdžuvona i Orija je ponovo radila perfektno. Dobio je povratni pas od Hakima i pogodio trojku preko Horasa Grenta, 14 sekundi pre kraja utakmice, čime je betonirao pobedu od tri poena razlike. I to je bila najava "back-to-back" titule.
Na sledeći "clutch" šut koji se pamti, čekalo se do finala sa Siksersima. U utakmici 3, kod rezultata 1:1, Siksersi su trojkom Kevina Olija smanjili na samo poen razlike. U sledećem napadu je Brajan Šo pronašao Orija koji je postigao trojku na malo manje od minut pre kraja i tako poslao Lejkerse na "plus četiri". Ori je u tom plej-ofu bio na samo 44 odsto uspešnosti sa linije bacanja, da bi posle ove trojke pogodio četiri bacanja zaredom i tako pokopao sve nade Siksersa da mogu da uvedu seriju u neizvesnost.
U plej-ofu sledeće godine nam je priredio dva "clutch" šuta, od kojih ćete drugi opisan lako prepoznati, jer boli i dan danas. Prvi šut se desio 2002. godine u prvoj rundi plej-ofa, protiv nezgodnog Portlanda. Lejkersi su u utakmici tri gubili sa dva poena razlike, a lopta je u poslednjem napadu išla na Kobija Brajanta. Kobi je uspeo da odvuče na sebe dva igrača, Ruben Paterson je bio taj koji je išao na udvajanje. Video je slobodnog Orija i bio verovatno najsrećniji čovek na svetu kada je pas krenuo ka sjajnom krilu. Ori se digao na šut i ubacio trojku dve sekunde pre kraja. To je bio kraj bilo kakve nade Blejzersa.
I sada dolazimo do čuvenog finala Zapada iste te godine. U utakmici broj četiri, koja je mogla da bude presudna za Kingse da dobiju ovu seriju, presudio je "Big Shot Bob". Egzekucija je bila hladnokrvna i ubitačna. Kingsi su imali dva poena razlike na 12 sekundi pre kraja utakmice. Opet je lopta išla na Kobija koji se stuštio kroz reket i bacio loptu ka košu. Lopta se odbila od obruča, da bi u drugom pokušaju O'Nil pokušao da poentira iz odbitka. Kada su i to promašili, Divac je nekako stigao do lopte i odbio je daleko u polje. Ali je ta lopta otišla na samo jedno mesto na koje nikako nije smela da ode. U ruke Roberta Orija.

Podigao se na šut ("srećni šut", kako je prokomentarisao Divac) i sa osam metara pogodio trojku za vođstvo od pola koša. Lejkersi dobijaju meč i umesto 3:1 za Kingse i meč loptu u "Arko areni", Lejkersi uspevaju da odbrane domaći teren i vraćaju neizvesnost u seriju, koju su kasnije dobili posle niza sudijskih odluka u korist ekipe iz Los Anđelesa. Ali, to je već neka druga priča o tom epskom duelu.
Tu nije bio kraj njegovim "clutch" šutevima, koji su se nastavili u dresu Sparsa. U NBA finalu protiv Pistonsa, u pomenutom meču broj pet, Sparsi su gubili sa dva poena razlike. Lopta je od Orija otišla na Manua Đinobilija, koga su odmah udvojili igrači Pistonsa. Manu je nekako uspeo da vidi Orija i odigrao povratni pas. Ori je ponovo pogodio trojku za vođstvo od pola koša razlike u produžetku koji su na kraju dobili.
Ori je u ovom meču postigao 21 poen – sve u poslednjoj četvrtini i produžetku. Kao i uvek, kada je najviše trebalo. Sigurno da je bilo još ovakvih šuteva tokom regularnog dela, ali je Rob bio čovek za plej-of, igrač koji se pojavi niotkuda i reši problem koji imate.
Da li Ori zaslužuje mesto u Kući slavnih? Ne vidim nijedan razlog da ne bude pozvan u kuću besmrtnih košarkaša. Nijedan. Iako često zna da iznese oprečne izjave i kritike na račun bivših saigrača, kao što je to uradio kada su ga pitali za Dankana i Olajdžuvona, to ne može nikako uticati na njegov ulazak u Kuću slavnih. Njegov dres nije podignut ni u jednoj dvorani u kojoj je igrao za domaće timove. Ni Lejkersi, ni Rokitsi, ni Sparsi to nisu uradili.
Sarađivao je sa nekim od najvećih trenera, Tomjanovićem, Popovićem i Džeksonom. Sigurno postoji jak razlog zašto je svaki od njih dao toliko prostora Oriju tokom plej-of mečeva i pohoda na titule. Čini se da Robert Ori nije dovoljno cenjen i poštovan, ako uzmemo u obzir sve stvari koje je napravio. Nijedno individualno priznanje, ni jedan Ol star meč, nijedna idealna petorka lige, prva, druga, treća, ofanzivna ili defanzivna. Ništa. Ni ono slanje Stiva Neša u reklame ne može da obriše sve ono dobro što je radio. I siguran sam da bi šanse Lejkersa i Sparsa za osvajanje prstena značajno opale da nisu imali Orija u timu. Pa čak i Roketsi kada se osvajala druga titula. Ako su ljudi za to da Adam Vinatjeri, bivši šuter Petriotsa, bude u Kući slavnih, onda nema apsolutno razloga da i Ori ne dobije tu čast.
Zapitajte se samo ovo… Da li bi se plašili ikoga više nego Roberta Orija kada dobije loptu, a ostalo je još samo par sekundi do kraja meča? Verovatno da ne. Često ne mogu da se setim tačno utakmica na kojima su igrači postizalo više od 50 poena, ali se savršeno dobro sećam najvećih "clutch" šuteva. A Ori je vlasnik većine njih. I bio bih vam izuzetno zahvalan za neke igrače koji imaju više takvih koševa od njega, ali u plej-ofu. Onda kada je stvarno važno.
On je i dalje jedini igrač, osim legendarne postave Bostona, koji ima sedam ili više titula. Što se mene tiče, status legende ne može da mu se ospori. Led u njegovim venama je donosio titule. U vreme najvećih igrača koje je NBA liga videla. Šampanjce koje su otvarali i prstenje koje imaju u svom vlasništvu, dobrim delom je doneo Robert Ori. Big Shot Bob. Poslednji hladnokrvni revolveraš.
Izvor: mondo.rs